У време силне римске империје, за владавине цара Констанција Флора, негде у околини Ниша, друга жена царева, Јелена роди сина Константина. Кажу да се то догодило око 280. године. Детињство је провео уз оца по војним логорима, одрастао је у седлу, непрестано идући за оцем из битке у битку. Мати његова, Јелена, беше хришћанка. Константин се ни у сну није могао надати престолу, јер је његов отац имао синове из првог брака, од којих је, по тадашњим законима, прворођени син био неприкосновени наследник. Али што је људима немогуће, Богу је могуће. По смрти цара Констанција Флора 306. године, побуни се војска у Британији и изабра Константина за цара. Потом га за цара признаше и сви у Римском царству, које је тада било највеће на свету. Његово царевање није текло мирно. Водио је три пресудне битке, прву против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца.

Пред битку са Максенцијем цар Константин у сред јасног дана, виде на небу пресјајан крст, сав искићен звездама, а на крсту су биле исписане речи: "Овим побеђуј" После победе, цар Константин је у Риму, граду највећег прогона и страдања хришћана, подигао спомен крст, истог облика као што је био онај који му се на небу указао пре битке. То је био нови знак римског царства, а 313. године прогласио је Хришћанство званичном вером читавог царства, тако да су коначно престали страшни прогони хришћана.

Иако је побеђивао и славом Крста створио империју као нико пре њега, он није био хришћанин.

После победе над Византинцима, решио је да сазида нову престоницу на Босфору, Константинопољ, или Цариград, како га је народ прозвао. Тај град живи и чува неке од трагова славне прошлости, али у њему скоро да нема хришћана и данас га зову Истамбул.

Пре почетка градње, цар се тешко разболе, "паде у тешку проказну болест. Жречеви и лекaри саветоваху му купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестера, који ће га излечити од страшне болести. Цар тако учини. Епископ Силвестер га поучи вери хришћанској, а потом га крсти и болест потпуно ишчезе.

Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва Први Васељенски Сабор у Никеји 325.године, "где се јерес осуди, а православље учврсти" (еп. Николај, "Охридски пролог"). Одлуке Никејског сабора важе и данас, као основ вере и православља.

Мајка цара Константина, царица Јелена, беше добра хришћанка. Подигла је много цркава, а прва је пошла у Свету земљу да тражи Часни Крст Господњи.

Кад га је пронашла у Јерусалиму, сазида на Голготи цркву Васкрсења. Потом је по Светој земљи сазидала много цркава. Упокојила се у Господу у осамдесетој години живота. Цар Константин је мајку надживео само десет година. Умро је у 65. години старости 337. године.

Његово тело је сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Спомени на благочестивог цара Константина и његову мајку, налазе се и откривају на многим археолошким налазиштима у околини Ниша.

Иако највећи римски цар, није заборавио своје родно место и порекло његове мајке, зато је тамо саградио велелепне палате, које по богатству и лепоти нису заостајале за римским. Но, све што је зидано у славу земаљских људи, нестало је и постоји у траговима који сведоче о њиховом постојању, а оно што је учинио у славу Господњу, траје, и трајаће док је света и века.

Спомен Светог цара Константина и царице Јелене се празнује 3. јуна по новом, односно 21. маја по старом календару.